U početku…
U početku bijaše žeđ. Žeđ za znanjem, za smislom, za pivom. Ponajviše za pivom. Onda pive nestade.
Potom je došla radoznalost. Ona je zavirivala po ćoškovima, podrumima, tavanima. Onda je radoznalost dohakala proverbijalnoj mački. Usput.
Boleštine su dolazile i prolazile, kako koja, samo je tersluk ostajao. A pošto se, kažu, pravi prijatelji poznaju tek u nevolji, ja prigrlih svoj tersluk kao nešto najrođenije.
Tu se mi izgrlismo, izljubismo, potapšasmo se po ramenima i nastavismo kroz život kao nerazdvojni jarani.
Tersluk me je održao na pravome putu: nikad nada, nikad pusto beznađe, već onako sredinom… umjereni očaj, bez previše bihuzurluka. Pretjeran bihuzurluk, to znaju svi upućeni, škodi tersluku.
Nikakvih naprezanja, nikakvih očekivanja. Prošlost je već izmakla iz ruku, budućnost ni na dohvatu istih. Sadašnjost (i stvarnost) uglavnom sivo-crna. Samo je smrt svakim danom bliža. I penzija. To mi je drago. Mislim, zbog penzije. Nikakvih naprezanja, nikakvih očekivanja. Nikakvih maštanja, tek poneko sjećanje.
Sjećam se, recimo, kako je Alija tražio veću lopatu i potom sišao u rudnik.
Kopati.
