Tevhid
Ula sam u ku?u nataloenu tekim enskim uzdasima. O, koliko ena, koliko nena, nana, tetki, dajnica, bliih i daljih rodica, i sve odreda sa ukiseljenim facama i suzama u o?ima. Neke i pla?u, zaista.
Ja nemam facu za ovu situaciju. Gubim se…, pomislih dok su mi pruali ruke, nudili vlane obraze na zvu?ne cjelove…
Odnekud osjetih Njenu mekanu kou kako mi grije ledene ruke. Prvo mi grudi stegnu otpor, ali ve? u slijede?oj sekundi Joj se predah. Nije se tu vie radilo o meni. Premiljala sam se da li da Joj za svoj propust kaem odmah.
Rekoh Joj, i noge po?ee da mi trnu kad spazih kako se preda mnom raspada… Kao neka lan?ana reakcija, neprevazi?ena me?usobna empatija… Gr? mi stegnu eludac, i potr?ah na balkon… na vazduh: O, Boe ( sa velikim, uzvienim B. Da, tako sam to izgovorila u sebi - ja, obznanjena ateistkinja), a ta ako je Ona svoju snagu crpila iz njega, a njega vie nema. ta ?e biti sa mnom? Jer ja sam svoju snagu crpila iz Nje… Bit ?e…
Tevhid.
