U p(olit)ičku materinu
Kao što svaka ‘tica svome jatu leti, tako kafanske priče, kada nestane cuge, cigara i zajebancije završe-pa gdje drugo nego u politici. Tako se evo pola sata prepiremo i ubjeđujemo: koji je Visoki Predstavnik do sada bio najviši? Meni se onaj švabo učinio povisok, samo je bio malko pogrbljen pa mi je teško nametnuti stav. Lajčak je onako, osrednji, ali ima onih koji smatraju da televizija malo doda u širinu, nauštrb visine. Pedi je bio majušan, ali je zato vozio motokultivator i gacao po bosanskim poplavama.
Onda smo, preko dileme ko se više zajebao-oni što su glasali ili oni koji nisu, došli do stranačke pripadnosti. Podijelili smo se na zelene, crvene i neutralne. Neutralan sam bio ja, pa su se počeli jagmiti oko mene.
”Polako gospodo, ja ću biti član isključivo one stranke koja će bez pogovora poštivati moje pravo na apsolutnu apolitičnost.”
Nakon što smo se Voji Kalašnjikovu složno najebali matere, a Sanaderu preko konobara poslali poruku ”Ćopiće ga Branko i baciti s mosta”, obreli smo se u vanjskoj politici. Skontali smo da bi se naši trebali ponuditi Americi da one štitove instalira u BiH, pod uslovom da na njima zaposli našu omladinu, makar na betonažama. Jedino treba dogovoriti da te preusmjerene rakete ravnomijerno padaju po Federaciji i RS-u, da se ni jedni ni drugi ne bi bunili. Da ne bude ”Banjalučke rakete završavaju u Sarajevu. Pa ja, jesu li te raketle pravljene u Teheranu ili nisu?”
Tako smo se nesvjesno vratili domaćim aktuelnostima. Čitao sam negdje da se Milorad Dodik nakrao para pa pravi vilu i nekakvo lovište od milion ojra, i to u Srbiji. Pa sam skontao da bi svi naši političari trebali slijediti njegov primjer. A onda ta lovišta naseliti hajvanima koji su glasali za njih, pa ožeži. Rokati prvo penzionere po zemlji, oni su puzajuće životinjice, pa onda malo one koje trče, a na kraju leteću perad, omladinu koja se stalno nešto vrzma oko grane.
Jebem li ga, vidi ti to, kažem našim građanima, kod nas su političari zamijenili sportiste, glumce, pjevače, književnike… i samo se o njima priča. Te Haris je puk’o, te Tihić ima lice za naslovnice, te Adnan ovo, te onaj ono… Još kada se svi oni ugledaju na Sarkozija pa se počnu mahom razvoditi od svojih oštrokondži… Jebote, skupe dodatne političke poene, a još se kutarišu brige koja ih je, haman, i napravila dobrim političarima.
I na kraju sam usmeno poručio našim građanima da ni ne pomišljaju na građansku neposlušnost, čak ni onda kada nam skupštine izglasaju kolektivno samoubistvo.
Post scriptum: Kada kažem političari, neka ne bude zabune, ne mislim Na Željka Komšića i Marka Vešovića. Oni su ljudi.
