Udure je
Mnogima od vas nije pravo kada mi priča ode u dubljak. Zato vam neću saopćiti otkud to ja jutros u Bahrijinoj kafani. Počećemo od razbijenog izloga, obogaljenih stolica i pohlupanih čaša. Poželićemo Bahriji dobro jutro i sjesti za šank. Sačekaćemo da Bahrija odnese džoger i kantu u vanjski wc, vrati se i natoči meni jedno popravno. Vi naručite šta vam je merak…
”I? Ko je ovo sinoć fasov’o?”
”Ma joj šuti. Ahmo ”Udure je” bruntalno pretučen. Eno ga u bolnici, ne mogu kostantovat’ jel’ živ il’ mrtav.” Bahrija voli da koristi stručni ”lokabular”.
”Pa koji katil se nađe na njega ruku da digne?”
”Govorio sam ja njemu sve ove godine. Nemoj bolan Ahmo sa svakim komzumirat’ alkohol, nema svako semzibilitet za tvoju zajebanciju. Sinoć zasjeo sa Mehinim gangstabajterima. Istukoše ga ovdje na mrtvo ime, izbaciše kroz moj izlog i napolju fizički napad opetovaše lopatištima i sikirištima.”
U kafanu ulaze Senči i Sejo i sjedaju za sto do vrata. Dok im Bahrija pravi kahve, dozvolite da vam kažem koju riječ o Ahmi…
*
Ahmo ”Udure je” jedan je od najboljih ljudi koje poznajem. Ima sedamdesetijednu godinu, voli popit’, vozi žutog pasata karavana, lovac je i automehaničar. Kada su ljudi u pitanju uvijek je spreman na dvije stvari: pomoć’ im i zajebat’ ih. Pomogao je taj svakome ko god je za pomoć pit’o. A zajebaće te pit’o ga ti ili ne pit’o. A ne znam od čega bi ti bilo da ga pitaš za tako nešto.
*
Da krenemo redom. Bahrija je trenutno zauzet pa ću vam umjesto njega ispričati kako je sam postao žrtva Ahmine ”komspiracije”. Bilo je to osamdesetisedme. Bahrija dovez’o Pezejca Ahmi na džabnu popravku. Ler mu, čini mi se, nije valj’o. Ahmo ”imtervenis’o” nešto oko ”kamburatora” i zaključio jedno.
”Ne valja, brate, nikako. Nema u Bosni onoga ko bi ti ovo mog’o popravit’.”
”Pa šta mu je?”
”Luft fufna je stradala skroz na skroz.”
I Ahmo ”Udure je” ubijedi našeg Bahriju da ima dvije ”artelnative”. Ili kola na smeće, ili da ode do jednog majstora u Crnoj Gori, daće mu on adresu naknadno. Taj jedino nabavlja te luft fufne. Bahrija sjedne u auto i zaputi se u tu neku vukojebinu crnogorsku. Kad je doš’o tamo, brkaliji jednom objasni ko je, šta je i zašto mu treba luft fufna.
”A reci mi avetinjo, da mi te nije poslao Ahmo ”Udure je”? Kakva luft fufna, ne postoji to junače, ali da ti kažem nisi prvi kojeg je on tako zajebao.”
Crnogorac okrene koji put šarafcigerom pod haubom i uštima mu paljenje.
”Koliko će me to koštati?”’
”Ma ništa. Pozdravi mi Ahmu kada ga vidiš.”
*
Senči, onaj proćelavi što sjedi do prozora i stalno šara okicama, umalo zbog Ahmine domišljatosti glavu ne izgubi. On je prije rata radio u Željeznici, bio otpravnik vozova. A Ahminog sina zaposlilo da radi u magacinu, što će reći utovara, pretovara i istovara vagone. Svi željezničari su imali nekakvu zajedničku prostoriju, gdje su se presvlačili i ostavljali stvari. Tada se ručak nosio od kuće. Desio se taj slučaj da je uvijek neko ostajao bez ručka jer bi misteriozno bio pojeden prije pauze. E sad, znalo se ko ručkove tamani, jer je jedino Senči halovijes’o dok su se drugi znojili i rintali. Ali mu se nije moglo stati u kraj. A da vam kažem, što žena u Ahme umije gulaš napraviti, nema ga onakvog ni u restoranu. I bezbeli da bi Ahmin mali zatek’o praznu kanticu na pauzi kad god bi Radenka gulaš pravila. Čuo za to Ahmo i dohak’o Senčiju. Kako? Zapovijedio Radenki da napravi gulaš kakav nikada do tad nije napravila. I šejtan ga odnio, nadrobio toliko listova tatule (narodni laksativ) u kanticu s gulašem da se od te količine mogla usrati cijela Željeznica. Isti dan Senči je završio u bolnici, sedam dana mu je duša u čmaru bila, pa ni tam ni vam. Niko osim Ahme i Senčija nije znao uzroka Senčijevom sranju, sve dok se priča sama od sebe nije pročula…
*
Red dođe da kažem koju riječ i o tome kako je Sejo nadever’o sa Ahmom. Sejo ima dva kontradiktorna ćeifa. Voli pare i kurve. Dobro gledajte ko će platiti one dvije kahve što piju Senči i on, jer garantujem da je Sejo zaboravio pare kod kuće.
Kad se stadoše oni sumnjivi lokali po Arizoni otvarati, Sejo umalo da se skroz na skroz ne raskući. Žao mu para da se ne može opisati, ama opet veći strah mu da će kakvo novo jadno dijete jal iz Ukrajine jal ti odnekle drugo doćerati, a da ga Sejo neće i tu malo umočiti. Kad mu se ispraznio buđelar, požalio se Ahmi.
”Ahmo, šta da radim? Draga mi para, al’ bez pičke ne mogu.”
”Ženi se.”
”Gluho bilo, ja hoću da jebem, razumiješ li ti mene, a ne da se sikiram.”
”Ma ne beri brige. Zna Ahmo rješenje i za to. Naćemo ti neku koja je malo sporija, tek toliko da se non stop smije na tebe.”
I sutradan, Ahmo ”Udure je” Seju upozna sa Nevenkom. Nevenka pička i po, milina je pogledati. I sve se smješka kada Seju gleda. Uskoro bi svadba, na Ahmin račun. Za jednim stolom Sejina rodbina i prijatelji, ono malo radoznalih besposličara, a za drugim šestorica Nevenkine braće, drvosječa iz Majevice k’o od Majevice odvaljenih.
Od svadbe nije prošla ni hefta, kad eto ti Seje u Ahminu radionicu.
”Ahmo brate, šta mi ono napravi.”
”Šta je Sejo, pobogu?”
”Pa s ludom me ženom oženi. Prvo jutro, ustala i uključila ringlu da nam skuha kahvu. Jedna ringla na peći se užarila, a ona čajluk metla na drugu i čeka da voda prokuha. I kada je skontala valjda da je bio vakat da prokuha, nako hladnom nam zalije kahvu. Koncentracija joj je nula. Odmah potom…”
”Pa sam si rek’o da samo budala može pametno žensko oženiti.”
”Joooj majko, pusti sad to…”
”Pa razvedi se…”
”Ama kako ću, kad su mi ona šestorica aždaha zaprijetila da će mi od kurca sudžukicu napraviti ako čuju da šaram ili seju im kako god bilo nasikiram.”
*
Popili ste svoje. Šta čekate? A, to. Hoćete da znate kako je mene Ahmo zajeb’o. Pa kad me već pitate. Ahmo me zadužio u ratu, na Liporašću. O tome ne mogu i neću. A dubljak je i to, što da vam pričam. Četerestreća mi je, nemam nigdje nikog svog i nigdje ništa svoje nemam. To treba da znate zbog onog što kanim da vam ispričam. Jutros oko tri ili četiri, bio sam kod Senade u kafani kada su ušla trojica. Čujem ja, pričaju kako su u Bahrijinoj kafani na mrtvo ime prebili Ahmu. Ubili ga. Je li istina, pitam i drugi mi kažu da jeste. Izađem, odem u ono malo svoje šupice po kalašnjikov, vratim se kad ono: nema ih. Nejse. Svratim do Hajata. Bili i otišli. Dobro. Navratim i Kod Avdage. Vidim sjede sami za stolom. Pitam konobara koliki je njihov ceh. Imao sam toliko para da mu i za bakšiša ostane. Izvadim kalaša ispod vijetnamke i bum, bum, bum, jebem im mater svetrojici. I eto, dok vam ovo pričam, murija je krenula u potragu za mnom. Svratili su prvo u Hajat, vidili da me nema. Otišli su kod Senade, ni tamo me nisu našli. Tako su od kafane do kafane pitali za mene, dok nisu, eno ih na vratima, došli i ovamo…
Eto kako me Ahmo zajeb’o. Ubio sam zbog njega. I ako me pitate, opet bih…
Zija Dizdarevic meets David Lynch.
Vrlo solidna naracija… i zadovoljstvo za citati.
Comment by MoodSwingeR | 10/10/2007.
i onda kazu nema dobrog scenariste naci…
Comment by djumbir | 10/10/2007.
ovaj omladinac bosansko ludilo zaista zna pisat
Comment by umorko | 10/10/2007.
Ne znam ko ti rece takvo sto..meni je naprosto merak kad ti prica ode u dubljak.
Comment by Iris | 10/10/2007.
Terse, brate, blago tvome zemsku, ti uvijek nadjes prave rijeci…
Djumbire, to je uvijek tako. Te nema dobrog zenska, te nema vjernog muska, nema postenog politicara, nema posla bez dobre stele, te ovo te ono… Ima ba, samo se treba potrudit. I to pravo potrudit…
Umorko, ja to nako malo, samo dok se ti i ovdje ne raspises.
Iris, tako kazu, ali ako se budu opet bunili, neka procitaju tvoj komentar.
Comment by Bosanscki | 10/10/2007.