Šiš
Kada bi mi rekli da nacrtam tok svijesti (Vjeko i ja smo jedan drugom postavljali slične zadatke na dosadnim predavanjima. Gurne me laktom i kaže:”Nacrtaj PDV.” Izmislim biće koje ima deset očiju i deset ruku, biće koje krasi ogroman kurac koji mu služi da naguzi gologuzu sirotinju koja čeka u redu za hljeb i kajmak. Ja njemu kažem da nacrta Krivični zakon i tako to ide…), šta mislite kako bi on izgledao? Kao pruga.
Digresija: ako bi neko tražio da napišem moj trenutni tok svijesti, evo na šta bi ličio: Stream of consciousness. Train of thought. Dream Theater. Dobar bend. Usrana zadnja dva albuma. U porodičnom albumu nemam ni jednu sliku mlađu od tri-četiri godine. Ova godina nije bila rodna. Porodilje. Dojilje. Sise. Dalje nije potrebno…
Pruga. Probudio sam se oko podne, decembarsko sunce je kroz rupice na roletnama golicalo mrak. Sve turobne misli sam zamotao u jorgan, ustao i sudario se sa svakodnevnicom vječnog studenta. Na filozofsko pitanje kako proćerdati još jedan dan nametnuo se mudar i, ispostaviće se, koristan (to dvoje rijetko ide jedno uz drugo) odgovor: Zijaretiti majku u Špionici. To, preko osamdeset godina staro, drago stvorenje mi uvijek vrati izgubljenu životnu radost. Životna radost nije poput ostalih radosti. Nju rasplamsa i sreća i tuga, i nježnost i bol. Sve što te podsjeti da si živ.
Špionica je udaljena od Srebrenika nekih sedam kilometara. Možeš čekati autobus, uloviti divlji taksi ili jednostavno pješačiti (i uštediti jednu konvertibilnu marku) da dođeš iz jednog u drugo. Ja uvijek izaberem treću opciju i uštedim marku koju nemam. Hodam prugom. Otvorim vratanca na glavi i pustim misli koje prhnu kao jato pitomih golubova. Prolazim pored rijeka, livada, šuma, jednog centra za recikliranje vode i pumpe OMV-a. Onako, tek razbuđen, gledam kako život vri na sve strane. Bube, biljke, životinje i ljudi zajedno vabe budućnost. Očaran simbiozom koja samu sebe veselo mi objašnjava, udišem atome rasute pozitivne energije. I tako dođem do vrata natruhle tarabe, iza koje se skriva prava bosanska avlija: Ovdje prastaro stablo lipe, tamo najveći bor koji sam vidio u životu, loze bijelog i plavog grožđa na osušenim granama šljive, disfunkcionalni pomoćni objekti strateški raspoređeni oko nakrivljene kuće sa čardakom i drvenom verandom: koš, bunar i pušnica. Sve mrtvo, uspavano ili zaustavljeno u nekom davno minulom vremenu. Fosili prošlosti. Svjedočanstvo o prolaznosti.
Pokucam i uđem. Nazovem selam. Nema odgovora. Majka spava. Neka, sačekaću. Sjedim pored nje i brinem se o tome da ona još uvijek diše.
*
Gledam je kako devera oko smederevke. Otvorila je luft i potpalila suho triješće, a dim opet navalio kroz svaku rupicu na plati.
”Treba je očistit’. I nju i sulnar. Začadilo.”
”Jah!”
Majka je gluha, pa kod nje najbolje prolaze rečenice koje u sebi imaju maksimalno dvije-tri riječi. Da ih može pofatati s usana.
Na bakrenoj tacni je donijela dva filžana, šećernicu i tri petit keksa.
”De, uzmi.” - nudi me keksom.
”Uzeću.” - otimam joj iz ruku raštimani mlin za kahvu. Dugo mi je trebalo da sameljem. Svako malo ga otvorim da pomirišem kahveni prah i kažem: ”Dooobra…”
Sjedimo i čekamo da voda prokuha. Pričamo o mom fakultetu i curama. Bolje od mene se razumije u današnje cure. A čvršće je ubijeđena nego ja da ću i taj fakultet jednog dana kutarisati.
*
Srčem kahvu. Majka je ustala da metne koje drvo u peć. Sjećam je se kad je u šišu pržila kahvu na žaru.
”Majka! Gdje ti je šiš? Ispržiš li kad kahvu u njemu?”
Oči joj se orosiše. ”Eno ga u hodniku u budžaku. Neki dan sam ga našla i isplakala se.”
*
“Sestra ti kad se rodila bila je to velika radost. Nisam u životu ljepšeg maksuma vidila. Volila me, to je čudo jedno. Ja dođem u Srebrenik, a ona me zagrli oko nogu i ne da mi da idem. Majka, majka, povedi me sa sobom. Povela bih ja nju, al’ u tebe mater ne da. Mati k’o mati. Volila me mala, a i ja sam nju. Kad su je jednom vodili na more vratila se i donijela mi sliku s mora. Evo kaže majka, kupila sam ti more. (Hiljadu puta sam se pitao otkud taj komad drveta, na koji je bilo zalijepljeno par školjki, u kojem je bila ugrađena slika mora s neke jugoslovenske plaže, na zidu stare, prastare bosanske kuće.)
I tako jednom, ja došla i bila. Hoću kući, al’ jok. Ona mi ne da. Hoće sa mnom. I kažem joj, ode majka na pijacu kupiti šiš, a onda ću se vratiti po tebe i povesti te. Odem kupim šiš i vratim se pravo kući. Nisam je više nikada vidila. Dobila tu bolest, obolila na krv. Odveli je u Sarajevo i tamo je i umrla. Nije ti ocu i materi lahko, trebaš ih razumit’. Poslije toga ti mater gledam, došla ona meni. Suha k’o grana, samo plače. Puno kasnije, koliko je već prošlo, rodili ste se ti i brat. Al’ ja nju nikada više nisam vidila da se smije… A kad je Sadika (moja tetka) umrla, ja plačem a otac tvoj meni govori nemoj mama plakat, znam i ja kako je to dijete izgubit’, a plače suza suzu goni. Eto de, šta ćeš… Allahova volja.”
*
Promijenili smo temu. Pričali o vremenu, o ovome, o onome. Čudan je osjećaj biti živ među tolikim mrtvima u njenom životu. Onda smo zašutili.
”Majka, fala na svemu, valja mi ići, mrak će.”
”Dođi majki. Lijepi moj, on stalno dođe da obiđe svoju majku.”
A ja se kajem jer to “stalno” je sad sve rjeđe i rjeđe.
”Selamu alejkum.”
”Alejkumuselam ve rahmetullah.”
*
Sunce zalazi. Crvena tinta se razlila hoizontom. One razdragane prirode nigdje. Tek pokoje auto ispara tišinu. Misli mi pospale k’o kokoši. Bitno je da je prošao još jedan dan. Proživljavam onaj trenutak koji vam sigurno nije nepoznat: Kada negdje iz budžaka postojanja izroni šiš, u koji saspete zrna prošlog života i onda ih pržite na bolnoj temperaturi vatre sjećanja…
*
Prije spavanja još jedno da kažem. ”E moja majka. Svi mi imamo neki svoj šiš…”
nemam pojma zasto mi suza krenu niz obraz ,citajuci ovaj text mozda i valjda je do amerike ?
pozdrav!
Comment by beach68 | 17/09/2007.
nije do amerike, do duse je
Comment by hm | 17/09/2007.
(uzdah)
Comment by /Iris | 18/09/2007.