Random Musings of Perpetually

Underwhelmed SoulSurfers©

“Ulazi! Gdje si do sad?!” – zajecala je, natečenih očiju i zajapurenog lica, po kojem su suze ulijepile kosu.

“Što? Šta je bilo? Da nije šta neni…?”

“Joj, jašta je! Jadna li sam, majko moja! Šta nas ovo snađe..?”

“Šta je bilo? Gdje je nena, brzo govori?”

“Eno je u avliji… ja ne mogu… nemam snage…”

“Ama, šta je bilo? Šta joj se desilo?”

“Nee… moogu…” – ridala je, prateći odlučne muške korake koji su grabili kroz kuću.

U sredini avlije su, ispod raskošno izlistale krošnje starog oraha, kao i uvijek u posljednjih dvadesetak godina stajali oronuli, iskrivljeni drveni stol i pripadajuća mu drvena klupa. Oko njih je, u savršenoj kružnici, obigravala pogurena ženska prilika, koja je, svako malo, ruke upravljala k nebu i na sav glas klela:

“Šejtani jedni! Šta mi uradiste?!.. Kud sam se na vas namjerila, bolje da sam bez pameti ostala!.. Bolje da sam sama sebi grob kopala, već se od vas hairu nadala!.. Eto, sad na tabut da legnem, pa da umrem, jel’ to hoćete?!”

“Uh, gluho bilo … presvrnula nena.” – kroz jecaje se razabirao ženski glas – “Skrenula pameću pod stare dane.”

“Ja sam vas k’o svoje pazila… nikad na vas nisam dala, a tako mi vraćate? Sad vam Sevda ne valja… il’ vam je dobra samo k’o mrtva?” – nastavila je sa isprekidanim monologom nena, dramatično, ali dostojanstveno i svečano kršeći ruke na prsima. Zaustavljajući se na tren da iz fildžana na stolu, na kom su još stajali dogorjela cigareta i mobitel, srkne sočan gutljaj, nena je izgledala poput Jackie Kennedy u dimijama – pastelna svilena marama joj je pokrivala kosu i isticala bjelinu lica, a oči su joj pokrivale dva golema komada okrugle, prozirne plastike, koja su se protezala od vrha obrva do dna jagodica, optočena šljaštećim, zlaćanim okvirima.

“Šta joj je ono na glavi?” – upitao je muški glas.

“Pa, marama.”

“Jok to, šta joj je ono na očima?”

“Aha… ma Gucci. Donijela Enisa, sad kad je došla odozgo.”

“Hajd’, fino. A kad su to došli?”

“Ma, ima i tri dana… a što ti to mene pitaš, k’o da je bitno? Vidi nam nene!”

“Evo, vidim.”

“…Ne dam para više! Sve ste odnijeli, šejtani! A mene ste već u grob smjestili!.. Jest’, jest’, ja, evo, iz mezara pričam!” - dopirao je, ne jenjavajući, kroz prozor nenin avlijski solilokvij.

“Jadni li smo, šta nas snađe. Oj, sramote!” – zašmrcao je, pa nastavio ženski glas – “Ima li, Bože, ovome lijeka? Do kad li će ovo trajat’?”

“Valjda dok se ne nagodi sa njim.” – odvratio je smireno muški glas – “Ili dok joj se ne potroše baterije.”

“S kim da se nagodi?! I kakve crne baterije?! Tako se sa nenom svojom sprdaš, a ona te je othranila i tebe je vazda od sviju najviše pominjala, evo, sve do sad dok nije prevrnula, pa se sa šejtanima svađa.”

“Kao prvo, nije nena prevrnula, a kao drugo, ne svađa se sa šejtanima, već sa Esom-kamenorescem, od kog je, dok je još pri pameti i snazi, naručila sebi nišane za mezar, a Eso joj greškom uklesao da je juče umrla.”

“Ali, kako..?”

“I kao treće, nena priča na bluetooth, samo se ne vidi ispod marame. Donio joj Ferid neki dan, pa ga sad ne vadi iz uha. Po čitav dan radi po kući i priča na telefon s komšinicama.”

“E, jeb’o li ga bluetooth, dabili ga bluetooth! A kad je trebalo dat’ da joj se naprave zubi, tad nije im’o para!”

“…jašta nego ćeš ti neni popravit’… fino izbrusi, pa ostavi praznu godinu… neće Sevda nigdje još neko vrijeme… šta, ne daš ti mene?.. ma, neću ti halalit’ sve dok se ne oženiš, pa ti sad vidi… i reci materi da mi se sutra nacrta na kahvi… hajd’, uzdravlje… allahimanet…” – završila je nena svoj misteriozni govor, gaseći prstom plavičasto svjetlo na izvoru zabune što joj se ugnijezdio u desnom uhu.

Osokoljena tišinom što se, brže od sunčevih zraka, rasprsla i zavladala avlijom, u krošnji starog oraha je opet zapjevala sojka ptica.

Autor: MoodSwingeR.