Inercija
Politika je gadna i ljigava rabota. Zbog toga se njome bave dvije vrste ljudi: oni koji su joj prirodom slični i oni koji se njome baviti moraju. Kod nas se politikom, što iz prvog, a što iz drugog razloga, bave svi. Osim onih koji bi se njome trebali baviti, jer su za to plaćeni, a to su političari. Politika i političar su, u nas, dva nevezana pojma.
U odsustvu politike kojom se bave političari i u odsustvu političara koji bi se doista bavili politikom, kod nas se stvari odvijaju po inerciji. Prepuštene same sebi. Mi smo, nimalo metaforički, stari, socrealistički ćiro, koji se onomad, kašljucajući na banovićki ćumur, probijao uskotračnom prugom kroz bosanska brda, a danas se kotrlja niz blagu nizbrdicu gonjen inercijom, iako je ćumura već odavno nestalo.
Ni po jada da je samo ćumur posrijedi. No, mi ne znamo ni šta se krije iza okuke, ni koliko će nas držati ova nizbrdica, čak ni ima li pruge tamo ispred nas… ali se, svejedno, kotrljamo. Poneki nam je točak otpao, par vagona putnika je već poispadalo, sve škripi, klopara i cvili, a mi grabimo naprijed, ne zato što to želimo, već zato što nas vuku inercija i gravitacija, pa i da hoćemo, ne bismo mogli stati.
