Drangulije s puta (Poklonjenog konja zubi)
Moj dolazak na svijet je definitivno bio poručen. Brat je godinama priželjkivao mlađu sestru, a kad mu je više dozlogrdilo da njegove želje i molbe ostaju neuslišene, onda je presjekao, pa je jednog dana oštro rekao: “Mama, kad već ne možeš da mi rodiš sestru, onda mi barem rodi cuku.”
U svojoj drugoj, a mojoj prvoj, trudnoći, majka je odlučila da malo prošeta svijetom. Otišla je u Pariz na godinu dana. Da je tada moja mati znala da će joj urokljive oči Mona Lise pogledati trbuh i da ću ja ostatak svog života provesti kao kakav nomad seljakajući se po bijelom svijetu, odgonetajući joj tajnu, možda i ne bi otišla do tog Pariza. A možda i bi, ko će ga znati… Tako da sam ja, u neku ruku, svome bratu stigla kao poklon s puta.
Radi balansa želja i realnosti, između sina i žene koji silno žele curicu i neke druge, sasvim moguće realnosti, moj otac je, malo prije mog nailaska, izvadio salvetu, i nakon višesatnog dumanja, zaključio da postoje realne šanse od 50% da ja budem i sin. Onda se o jadu zabavio, jer ako bi tih 50% stvarno i postalo realnost, onda bi i 50% familije bilo razočarano, tj. sin i žena već navedeni. Stoga je on počeo da zagovara mogućnost da ja budem muško, tako što je počeo da priča kako bi on najviše volio još jednog sina. Dalje »
