Bloganje i bloggersko prigovaranje (Mahalamus igitur II)
Nepogrijeivim okom primitivnog psihologa, jo tamo od Krapine, Altamire i Neumannove doline, mi znamo da ljudi o sebi lau ?im zinu. Kad god imaju priliku razmisliti o onome to ?e re?i, ljudi ?e ublaiti jetkost i razvodniti gor?inu svojih rije?i, da ne bi naruili krhku ravnoteu izme?u istine to je zatomljena u nutrini i predstave o sebi to je ugla?avaju na povrini.
Stoga na mahalski psiholog ne pada na te briljivo sro?ene izjave za javnost. A ne, on ?eka da u pravom trenutku ne?ije pravo ja izbije na povrinu i, dapa?e, ta?no zna kada se to deava. Deava se svaki put kada se mi emotivno angairamo - kada smo ljuti, kada smo sretni, bijesni, tuni, radosni, o?ajni, eufori?ni… tada nae ja izviri iza zavjesa i prozbori svojim vlastitim glasom. E, tada mi gledamo. I sluamo.
I zato mi volimo drame, volimo sva?e, volimo zaplete i rasplete svakolikih ljudskih odnosa u kojima ?e neko od u?esnika, a moda i vie njih, posegnuti za rije?ima koje ?e i?upati ravno iz svoje nutrine, kao da s njima pred nas iskaljava komadi? svoje due. Tada mi hladnim, ali ipak radoznalim, okom slu?ajnog i, nadasve potenog, nalaza?a osmatramo to to se nalo pred nama, pokuavaju?i sabrati iz kog kraji?ka due pristie to to gledamo i kojim je mentalno-geolokim silama oblikovano.
Ko se odvai o svojim silama, smutnjama, strahovima i nadama pisati iskreno, moe na blogu vjerno oslikati sebe, i to ne onako kakvim sebe zamilja, ve? onakvim kakav stvarno jeste. Ne znam ho?e li od toga imati kakve koristi, ali ?e brutalnom istinom zacijelo privu?i panju. A mi, eljni panje kao djeca slatkia i bajramluka, u trenu nau?imo ta ?e nam je donijeti. Pa piemo jo iskrenije, iskaljavaju?i duu sve obilatije, blistaju?i u panji to je time dobivamo. A kada zanema i ponestane - mi izmislimo i napravimo. I tako jo neko vrijeme.
Ali ne zadugo. Jer, svaki mahalac, virtualni ili stvarni, oslanjaju?i se na onu istu diplomu pretpotopskog pshologa vrlo brzo prokljuvi stvari, pa se s ga?enjem okre?e od onog ko je sebe izmislio, gledaju?i s podozrenjem i sumnjom i na sve one druge to doklikaju do ovog prostora, pa stanu na njemu otvarati duu. A i svaka monodrama, po prirodi stvari, ubrzo dosadi.
No, kada se pred naim o?ima razvije igrokaz koji uklju?uje dvoje, troje, pa i vie ljudi, stvari nam ponovno postanu nove, zanimljive i privla?ne, jer u mahalsko-znanstvenom opitu nemamo vie jednog, upitnog zamorca, ve? njih nekoliko. I ne samo jedno ja za gledati pod pove?alom, ve? njih ?itavu a?icu. Zato su nam sad tako drage sva?e, kra?e, tabori i zavjere to se po?inju umnoavati na ovom prostoru, dok razdragana cyber-svjetina bodri blogladijatore i bira svoje favorite. Bloga i igara.
Ja sa ovom pri?om, mogu?e, nisam u pravu. Moda ogovaranje nema ama ba nikakve veze sa naom eljom da se pribliimo iskustvu tu?eg ja. Moda je rije? o naoj nasunoj potrebi da raspolaemo vanim informacijama da bismo opstali u okruenju koje se stalno mijenja. Moda je naa potreba neto druga?ija, moda tajnim informacijama dobivenim ogovaranjem mi za sebe kupujemo status u drutvu, status povlatene osobe, one koja zna.
A moda… moda sam ja, ipak, u pravu.
U kom slu?aju, neka igre po?nu.
* * *
U ta?no zakazano vrijeme, Alfie je izaao pred govornicu obiljeenu slubenim simbolima Ujedinjenih tersijata. Zvani?nim je glasom pozdravio je sve prisutne, to jest mene, i pozvao nas da krenemo sa pitanjima. Podigao sam olovku. Alfie se malo osvrtao po sali, kao da ra?una ko je prvi podigao ruku, pa se, naposlijetku, obratio meni.
“Izvolite.” - rekao je samouvjereno.
“Khm, Alfie…” - zapo?eo sam - “Mislim da nas sve zanima onaj odgovor o broju koji nam je obe?an prije nekoliko dana.”
“Vrlo rado bih svima dao, do u tre?u decimalu, ta?an broj” - zapo?eo je odgovor bez imalo krzmanja - “Ali to iz tehni?kih razloga ne?e biti mogu?e. Zato je jedini ta?an odgovor - ne zna im se broj.”
“Ne zna im se broj?” - za?udio sam se - “Ali ne misli valjda na to da si toliko…”
“Ne mislim.” - prekinu me on - “To ti misli. Ali ono to je istina jeste da ja ne znam koliko je njih, kroz ?ije je postelje protutnjao orkan po imenu Alfie, u me?uvremenu otvorilo svoje blogove. Sa svima njima, naalost, nisam ostao u toliko srda?nim odnosima da bih mogao upitati imaju li svoj blog.”
“Dobro…” - ote mi se uzdah razo?arenja - “A ta je sa ovim sadanjim blogericama? Sa koliko njih…?”
“Odlu?no odbijam svaku pomisao o tome.” - prekinu me on - “To se nikad nije desilo! A i da se desilo, ne bih ovd… dakle, niti sa jednom!”
“Ba niti jednom?” - zbunim se - “Ali ve? se ?uju i neki pozivi za utvr?ivanje o?instva?”
“To su najobi?nije glasine i ogovaranja!” - ne dade se on zbuniti - “To se nikako nije moglo desiti, jer sam ja… jer ni?eg nije ni bilo. Uostalom, za sve one koji sumnjaju u moj karakter, ja sam spreman dati na analizu i uzorak svoje TNA.”
“TNA?” - upitah.
“Da, tersoksiribonukleinske kiseline. Da se zna da nije do mene.”
“Pa do koga je?” - za?udih se.
“Otkud ja znam. Sluaj ta se pri?a po mahali. Moda neto sazna.” - raspusti Alfie konferenciju i ode djeci dijeliti bajramluke.
Samo da ih ne pita ?ija su.
