Bloganje i bloggersko prigovaranje (Mahalamus igitur II)
Nepogrijeivim okom primitivnog psihologa, jo tamo od Krapine, Altamire i Neumannove doline, mi znamo da ljudi o sebi lau ?im zinu. Kad god imaju priliku razmisliti o onome to ?e re?i, ljudi ?e ublaiti jetkost i razvodniti gor?inu svojih rije?i, da ne bi naruili krhku ravnoteu izme?u istine to je zatomljena u nutrini i predstave o sebi to je ugla?avaju na povrini.
Stoga na mahalski psiholog ne pada na te briljivo sro?ene izjave za javnost. A ne, on ?eka da u pravom trenutku ne?ije pravo ja izbije na povrinu i, dapa?e, ta?no zna kada se to deava. Deava se svaki put kada se mi emotivno angairamo - kada smo ljuti, kada smo sretni, bijesni, tuni, radosni, o?ajni, eufori?ni… tada nae ja izviri iza zavjesa i prozbori svojim vlastitim glasom. E, tada mi gledamo. I sluamo.
I zato mi volimo drame, volimo sva?e, volimo zaplete i rasplete svakolikih ljudskih odnosa u kojima ?e neko od u?esnika, a moda i vie njih, posegnuti za rije?ima koje ?e i?upati ravno iz svoje nutrine, kao da s njima pred nas iskaljava komadi? svoje due. Tada mi hladnim, ali ipak radoznalim, okom slu?ajnog i, nadasve potenog, nalaza?a osmatramo to to se nalo pred nama, pokuavaju?i sabrati iz kog kraji?ka due pristie to to gledamo i kojim je mentalno-geolokim silama oblikovano.
