Teče
Dotaknuo sam skriveno, meni nepoznato, brtvilo i otvorio slavinu vremena. Ono je poteklo. Kapima, isprva, koje su kao rosa dozrijevale na ustima česme, otkidajući se kad postanu bremenite, jedre i pune sebe . Mogao sam ih, spočetka, izbrojati na prste jedne ruke. Mogao sam svakoj od njih nadjenuti ime i ispratiti je u njenom nehajnom sunovratu u nepovrat. Mogao sam, za svaku od njih, odvojiti tren i umijesiti joj misao sazdanu od radoznalosti, sućuti i nemara, a da ni jedna ne bude nalik prethodnoj, već da svaka bude posebna, da svaka bude dragocjena. Niti za jednu nisam mario.
Onda su kapi postale krupnije. I češće. Sve su se ubrzanije otkidale, jedna za drugom, da više nisam mogao razabrati svaku ponaosob, i nisam mogao razlučiti kada jedna prestaje, a druga se začinje. Nisam im više posvećivao misli, tek nejasnu svjesnost - da su tu i da teku. Prolaze. Mimo mene.
