Ljubav nije za vas - II
“Žar je sad najbolji.” - kaže mi Alfie, mnogo godina poslije - “Požuri, dodaj mi te sudžukice.”
“Evo, Alfie” - dodam mu prve komade sa pladnja na kom su uredno poslagane beživotne forme mesa. U uši mi uskoči veselo cvrčanje mesa na vatri, a u nozdrvama zaigra miris pečenja, skoro pa genetski kodiran appetizer još od vremena Altamire.
“Alfie” - dosjetim se - “A šta sa onima koji ne jedu meso. Jesi li spremio nešto i za njih?”
“Naravno. ” - ne da se smesti - “Imam i za njih nešto jako dobro: tofu-gljive.“
“Tofu-gljive?” - podignem lijevu obrvu.
“Aha.” - odgovara on nehajno, dok šejtanski obigrava oko vatre, razmahujući kartonom i ushićeno posmatrajući žeravice koje frcaju na sve strane. Valjda ga one podsjećaju na rodni kraj.
“Skloni se.” - kaže mi - “Ne razumijete se vi u ovo. Ovo nije za vas.”
“Za nas?” - čudim se.
“Da, za vas. Vas ljude.” - nastavlja on - “Puno toga nije za vas. Roštilj, politika, podmorska istraživanja… u stvari… ni ljubav nije za vas.“
“Eh, sad… ni ljubav.” - podižem i desnu obrvu - “Odakle ti to?”
“Pa svo vrijeme gledam ljude… čitav živote provedete tragajući za tom nekom savršenom ljubavi, a onda je ne možete prepoznati ni kad se o nju sapletete.”
“Otkud ti to znaš?” - pobunim se.
“Ma znaš da sam u pravu.” - odgovara, skidajući sudžukice i bacajući na vatru tofu-gljive - “Eto, ti prvi… šta će tebi savršena ljubav? Kakvu god da ti neko da, ti s vremenom počneš zabušavati, postaneš nemaran i neodgovoran. Izludiš i sebe i nju i, na kraju, dohakaš svakoj ljubavi, ma koliko ona savršena bila.”
“U pravu si…” - priznam, gotov skrušeno.
“Dalje…” - nastavlja on - “Svi žude za savršenom ljubavi nadajući se da će ih ona upotpuniti, iscijeliti, učiniti ih onakvim kakvi žele biti. Niko ne misli da bi prvo trebao biti samostalan i potpun da bi mogao istinski uživati u ljubavi. Umjesto toga, ljudi traže nešto uzvišeno iz sasvim prizemnih razloga. Emotivni šepavci koriste ljubav kao emotivnu štaku, tek oslonac da održe ravnotežu. Pa zar je onda bitno je li tvoja štaka od zlata ili od bukve, ako samo tome služi?”
“Pa što si se tako raspucao, Alfie?” - tapšem ga po ramenima - “Nije uvijek tako. Evo, moja ljubav, nije čemu, ali nije uvijek tako prizemno…”
“Tvoja ljubav…” - prekide me on - “Tvoja je ljubav generička. Na njoj ne stoji zapisano ničije ime, već… ko se za nju zalijepi i ko je uspije izdržati, njegovom će se zvati.“
“Znači…” - nastavim ja snuždeno - “To nikada neće biti ona prava ljubav, već uvijek neka zamjenska. Nesto kao tofu-ljubav?”
“Da.” - složi se on, brsteći prve gotove sudžukice - “Baš kao tofu-ljubav.”
Posegnem za najbližom tofu-gljivom i, preplavljen okusom ili nedostatkom istoga, najednom, kao nekim čudom, shvatim da sam sve igre, prošle i buduće, izgubio. Nepovratno. Zauvijek.
