Ljubav nije za vas - I
“A da se igramo?” - predložio sam, onako iznebuha, bez povoda. Hodali smo.
“Kako? I čime?” - upitala je, podižući pogled sa asfalta.
“Mislima.” - odgovorio sam.
“Važi.” - složila se zavjerenički, pogledala me ispod oka i ugrizla mazno za donju usnu.
“Ovako…” - počeo sam – “Ako ti i ja više ne bi bili skupa, i ako bi ti, nekim čudnim sticajem okolnosti, mogla birati osobu s kojom ću, poslije tebe, biti, koga bi odabrala?”
“Hmmm.” - zamislila se – “A da li bismo ostali u dobrim ili lošim odnosima?”
“Pa, dobrim… Kada bi me voljela baš isto kao što me voliš sada, samo da ne možemo biti skupa, ali da, opet, možeš birati s kime ću biti…. koga bi mi odabrala?”
“To je tužno!” - pobunila se.
“Hm, pa jeste.” - složio sam se i požurio da je razuvjerim - “Ali, znaš… To je samo igra. Ne brini se.”
Sa lica joj je nestao oblak.
“Uh, pojma nemam.” - izvlačila se, dok je, žmirkajući na suncu, pokušavala uhvatiti moj pogled - ” Moram malo razmisliti. Hajde ti prvi.”
Prelazili smo preko jedine široke ulice u našem gradu, koračali u pravcu budućnosti, kajganasto zlaćane, kockasto pregnantne, provlačeći se između tramvaja, koji su lelujali u benzinskim isparenjima.
“Ovako” - započeo sam, ne sasma samouvjereno birajući riječi - “Mislim da bih volio da budeš sa mojim najboljim prijateljem. On i ja smo jako nalik jedan drugom i mislim da, kad već ne bi bila sa mnom, onda bi u njemu imala nešto najbliže meni.”
Bijaše moj odgovor narcisoidan, ali iskren.
“Sad ja?” - tobože se iznenadila - “U redu… imam jednu prijateljicu… Ona je sada daleko, ali vratit će se krajem ljeta. Ona je jako, jako pametna, ambiciozna i puna energije… mislim da će promijeniti svijet i mislim da biste se dobro složili… U stvari, kad malo razmislim… shvatim da bi ti mogao voljeti bilo koga.”
“Kako to misliš?” - začudih se.
“Pa tako.. nekako si fin i zabavan, daješ sebe u vezi… s kojom god da budeš, bit će s tobom sretna.”
“Zašto to zvuči kao osuda, a ne kao pohvala?” - sneveselih se - “Kao da… kao da govoriš da na mojoj ljubavi ne stoji tvoje ime.”
“Hej! Ma ne budi smiješan!” - poljubila me brzo u obraz, uhvatila pod ruku i posvetila se izlozima, odsutno pjevušeći:
“Samo teraj ti po svome,
ali trebao bi da znaš,
biću dobra bilo kome,
iz inata, hoću baš.”
Gledao sam njeno lice u odrazu izloga, dok je pogledom šarala po izloženim cipelama. Bilo je to lice blago izobličeno, ne puno, tek toliko da to bude jedno drugačije lice, lice stranca koga više nisam poznavao.
Kao nekim čudom, shvatio sam da sam tu igru izgubio. Nepovratno. Zauvijek
