‘ormoni
Oksitocin i vazopresin su dva opskurna hormona stražnjeg režnja hipofize, malene žlijezde u podrumu naših mozgova, koja svojim prednjim režnjem, manje-više, kontrolira naš život. Decenijama su se pametni naučnici zamarali baš kompliciranim prednjim režnjem, jer su mislili da znaju sve što o hormončićima stražnjeg treba znati - oksitocin pomaže pri rađanju beba, a vazopresin od nas pravi male kamile tako što nam pomaže da zadržimo vodu, koju bismo u protivnom ispišavali nasmrt.
U knjigama od nauke tu se priča završavala. Brojni su opiti pokazali da, kad jednom uđu u krv, ti hormoni rade baš to što je napisano. Isto je tako bilo poznato da su građom preglomazni da iz krvi pređu u mozak, pa ih stoga u mozgu nema. Tačka. Sve dok…
Stanovitim Šveđanima šejtan nije davao mira, pa su ipak pročačkali oksitocinom po mozgu i, gle čuda!, skontali da utiče na način na koji se vežemo za druge osobe. Što je više oksitocina, to je više tepanja i maženja među ljudima, kako među parovima, tako i između roditelja i djece. A i obratno, što je više maženja i umiljavanja, to je više oksitocina u mozgu, a čovjek se osjeća kao da se “topi od dragosti” (to je nama tersovima “ono fuj osjećanje”).
I tako, od sporednog hormončića, oksitocin postade hormončina, haman “hormon sreće i ljubavi”. Ja sam pravo loše stao s oksitocinom, i nije mi nimalo mrsko. Mrzim umiljavanje, maženje i slične gluposti, tako da sam im našao jedno fino kliničko ime - oksitociranje. Bljak mi je gledati ljude kako se oksitociraju, ali opet, bolje i to nego da se suicidiraju.
Vazopresin, tek nedavno otkriše, u mozgu ima uticaj na drugu funkciju organa koji koristimo (i) za pišanje. Naime, primijenjen na nekakve šumske glodare, pozitivno utiče na vjernost i monogamnost u mužjaka. Za muškarce se još ne zna, jer se uzalud traže dobrovoljci.
Ukoliko se ipak dokaže da ima sličan uticaj i na mužjake ostalih vrsta, vazopresin će među ženama postati skuplji od suhog zlata. Nažalost (ili na sreću), vazopresin se ne može kriomice stavljati u proverbijalnu kafu, već ga se mora ušmrkivati. Dakle, na cijeni će biti muškarci sa burmuticom i oni koji vole povuć’ liniju.
Mislim da mi je ovih dana nešto opao vazopresin, pa sam zabrljao tu i tamo (a i puno pišam). Kažem Alfie-ju, koji se igra u laboratoriji:
“Znaš, malo sam zabrljao ovih dana. Sad mi se valja vaditi.”
“Ma hoće to tebe.” - odsutno kaže Alfie, dok se, u bijelom mantilu i sa velikim naočarima na licu, igra sa epruvetama - “Šta kontaš?”
“Paa, ne znam” - mislim ja naglas - “Ne pada Ona na pjesmice i tako to. Mislim da ću nešto sa cvijećem i večerom. I svijećama, naravno.”
“Pazi da šta ne zapališ” - zamišljeno kaže Alfie, dok presipa zapušenu plavu tečnost iz jedne epruvete u drugu - “Znaš već kako si smotan.”
“Hm, u pravu si.” - mislim i dalje - “Ako ne upali ništa drugo, valja mi udariti po zlatu i srebru. Valjda će je to odobrovoljiti.”
“Aha.” - presipa i dalje Alfie - “I onda?”
“Ah” - odgovaram ja samozadovoljno - “Onda će Ona malo omekšati, pa ćemo se malo oksitocirat’.”
“Jašta.” - spušta Alfie epruvete na stalak i pogleda me - “Al’ će te ipak prije toga štocirat’.”
